Рани пешчани столови су се ослањали на ручно слагање. Технологија пројектовања помоћу рачунара{1}}уведена је 1990-их. Након 2018. године, главни процес је усвојио слојевиту методу слагања, прво конструишући оквир терена, а затим попуњавајући детаље. Овај метод често користи терасасти модел, користећи лагане материјале као што су сунђер-велике густине и пенасте плоче, исечене и сложене у слојеве како би се прецизно одражавале линије контуре. Затим се мешавина гипса и праха од коре бреста користи као пунило за обликовање степенастих форми у природну површину, након чега следи бојење и улепшавање. Модерна производња столова са песком се све више ослања на географске информационе системе (ГИС), сателитске снимке и податке теренских истраживања како би се осигурала научна тачност модела. Од 2024. технологија 3Д штампања је примењена на брзо прављење прототипова сложених планинских модела, а неке компаније су развиле одвојиве модуларне компоненте за лак транспорт и{12}}монтажу на лицу места.
Војно поље и даље задржава традиционалне технике конструкције столова од песка, али уводи технологију 3Д моделирања за визуелизацију терена. Цивилни сектор је увео пешчане столове користећи технике пирографије, комбинујући карактеристике терена са традиционалним уметничким облицима. Са технолошким напретком, начин на који се приказују столови са песком постаје све интелигентнији. Неки производи интегришу звучне, светлосне и електричне ефекте, као и електричне системе, дугмад или системе даљинског управљања како би се постигле динамичке демонстрације и побољшала интерактивност и естетика модела.